Anorexia nervosa je poremećaj u kome dijeta i opsednutost vitkom linijom mogu dovesti do ekstremnog gubitka telesne težine, preko 20 %, i konsekventno do smrti. Paradoks je da proces mršavljenja, najčešće, počinje iz želje da se izgleda lepše i privlačnije, da bi se kasnije nastavio potpunim gubitkom interesovanja za zadržavanje bilo kog oblika ženstvenosti
Priča o "hodajućim ofingerima" koje svakodnevno viđamo na televiziji i u magazinima, a koji indirektno određuju normative lepote mladih, zvuči poznato, ali, čini se, nikad
dovoljno ispričano. Ako konsultujemo statistiku, saznaćemo da više od polovine tinejdžera želi da smrša. A gde je koren problema? Kada čujemo podatak da je prosečna težina manekenki čak više od 20% manja od prosečne telesne težine žena u istoj starosnoj grupi, nameće se ideja da je osnov svega u modnoj industriji. Praktično rečeno, ako je prosek u određenoj starosnoj grupi npr. 60 kg, manekenke u istoj starosnoj grupi imaju čak manje od 48 kg. Zašto je potrebno da manekenke budu toliko mršave? Odgovora ima raznih, ali najtužnije zvuči onaj koji kaže da je to zato što treba staviti akcenat na model a ne na manekena koji ga nosi. S druge strane, od velikog broja manekenki se može čuti da je njihova mršavost odraz genetskih predispozicija i brzog metabolizma. Naravno, kod određenog procenta jeste tako, ali u većini slučajeva "imati brz metabolizam" znači brzo svariti par listova salate i par litara vode! S tim u vezi, ne može nas začuditi što su zdravstveni radnici, zabrinuti zbog sve većeg broja mladih koji boluju od anoreksije, najpre "zakucali na vrata" modne industrije. Zato su prošle godine vlasti u Madridu zabranile pojavljivanje, na Nedelji mode, manekenkama čiji je Body Mass index manji od 18, tj. onih koje su u kategoriji neuhranjenih. Ovo je rezultiralo time da je 30% manekenki te nedelje ostalo bez posla. Frapantni podatak o smrti dve manekenke od posledica anoreksije, u mnogome je doprineo svemu ovome.
Šta kaže medicina?
Mentalna anoreksija se češće javlja kod devojaka nego kod muškaraca i to najčešće u pubertetu ili u ranoj mladosti. Početak je obično vezan za želju da se smrša iz estetskih i narcističkih razloga, mada je mogu izazvati i emotivni stresovi i psihološki sukobi. Početak je postepen, u većini slučajeva, uz smanjivanje količine hrane, pri čemu se žale na probavne smetnje, nadimanje u trbuhu i sl. Izjavljuju da nemaju apetit, da nisu gladni, da se bolje osećaju kad ne jedu. Ako su roditelji prestrogi u zahtevima da se hrana, ipak, uzme, dešava se da pojedu ceo obrok, ali onda izazivaju povraćanje ili imaju druge metode bacanja hrane iz tanjira. Želja za hranom može biti i potpuno prisutna, međutim, s obzirom na to da je devojka/mladić svesno ne uzima, organizam se prilagođava novim uslovima funkcionisanja, smanjujući potrebu za istom, što rezultira gubitkom apetita. Adaptacija organizma na nove okolnosti se nastavlja promenama duhovnog statusa, tj. sve je izraženija apatija, depresivnost, plašljivost. Društveni kontakti i interesovanja se smanjuju, a odnosi sa roditeljima su ispunjeni agresivnošću (mladići ostaju duže vezani za majke). Neki mladi, najčešće devojke, ostaju dugo aktivni, čak sprovode i posebne fizičke vežbe kako bi utrošili "suvišnu energiju" i na taj način doprineli gubitku težine.
Težu i dugotrajnu anoreksiju prate različiti telesni simptomi: od telesnog slabljenja koje može biti drastično, preko kože koja postaje suva, ispucala, perutava, opuštena, slabe prokrvljenosti udova, kose koja postaje krhka i lomljiva, pa sve do usporavanja pulsa, sniženja krvnog pritiska i drastičnih promena u krvnoj slici. Jedna od težih posledica je smanjenje lučenja folikulo-stimulirajućeg hormona, što za posledicu ima izmenjenu funkciju jajnika, atrofiju vaginalne sluzokože i izostanak menstruacije. Ukoliko se ovaj problem javi u pubertetu može biti usporen i razvoj polonih organa i rast u celini. Neka od novijih istrazivanja bave se biohemijskim uzročnicima poremećaja u ishrani. Utvrđeno je da usled nedostatka cinka pacijent gubi čulo ukusa i zato ostaje potpuno bez apetita. Nizak nivo magnezijuma takođe može biti čest kod ovih bolesnika.
Sem straha od uzimanja hrane, anoreksična osoba ispoljava strah od telesnog i emotivnog približavanja, davanja i primanja. Anoreksične devojke imaju izražene teškoće poistovećivanja sa ženskim likovima. Kvaliteti ženskog tela nisu u skladu sa njihovim IDEALNIM JA. Odbijanjem oralnih zadovoljstava, mlada osoba pribavlja sebi osećaj kontrole JA, moći i snage.
Posebno je naglašena povezanost anoreksije i depresije. Ne uzimati hranu znači isto što i ne želeti živeti. Potreba za smrću može biti veoma izražena. Sem instinktivnih i emotivnih deformacija, postoje i poremećaji u mišljenju i poremećaji u predstavama o svom telu i opažanja draži koje dolaze iz tela. Najbolji primer za ovo je poricanje zamora i gladi. Zvuči paradoksalno, ali anoreksične osobe su, i pored telesne slabosti, relativno motorno aktivne i manje se zamaraju, što potvrđuje postojanje defekta u tumačenju signala koje im šalje organizam. Postoji mnoštvo različitih dinamizama koji deluju zavisno od strukture ličnosti, ali zajedničko za sve je ignorisanje nagonskih težnji i neprijateljski odnos prema sebi i svetu.
Razvoj bolesti i prognoza zavise od uzroka i dubine konflikta koji je u njenoj pozadini, odbrana i spremnosti za lečenje. Roditelji se, najčešće, obraćaju za pomoć psihijatru tek kad je gubitak telesne težine veliki, a psihičke promene izražene i upadljive za okolinu. Oboleli se, uglavnom, opire tretmanu uveravajući roditelje i terapeuta da se dobro oseća, da jede koliko mu je potrebno i da mu "nije ništa". Olako daje obećanja da će početi normalno da se hrani. U težim slučajevima, bez prinudnog hranjenja i medicinskih intervencija, ishod može biti fatalan. Statistika kaže da 1/3 anoreksičnih osoba uspeva da se izleči, 1/3 s vremena na vreme upada u slične krize, a kod 1/3 se razvijaju simptomi neuroze i psihoze.
Sada, kada nam je sve ovo poznato, postavlja se pitanje do koje mere smo svi odgovorni za (ne)adekvatno postavljanje kriterijuma lepog i šta društvo može da učini kako bi sprečilo epidemijsko širenje ove bolesti?
Kako prepoznati poremećaje u ishrani?
Neki od ranih znakova su:
- Uzimanje malih porcija ili odbijanje hrane.
- Nagli gubici u težini bez nekog posebnog razloga.
- Jak strah od dobijanja na težini.
- Učestalo vežbanje.
- Jedenje u tajnosti.
- Napuštanje stola odmah posle jela i odlazak u kupatilo.
- Velika kolebanja u težini.
- Gubitak menstruacije
- Zavisnost od laksativa, diuretika ili dijetetskih pilula (pilula za mršavljenje).
Drugi poremećaji ishrane:
Bulimia nervosa je poremećaj koji se manifestuje čestim epizodama prejedanja (4000 cal i više za obrok) i to najmanje dva puta nedeljno u poslednja tri meseca, praćene provociranim povraćanjem ili uzimanjem sredstava za čišćenje uz intezivan osećaj krivice i stida. Vrlo često se pojavljuje ciklično smenjivanje anoreksičnih i bulimičnih epizoda
Binge eating je poremećaj nekontrolisanog uzimanja velikih količina hrane (preko 2500 cal za obrok) hrane, često u tajnosti, bez izazivanja povraćanja.
Poremećaji u ishrani su bolesti koje najčešće zahvataju ljude između 15 i 35 godine. Statistike pokazuju da preko dva miliona Amerikanaca boluje od ovih bolesti i na hiljade njih umire od istih. Veliki je i broj onih koji imaju drugu vrstu poremećaja, kao što je zavisnost od dijetetski pilula, laksativa, diuretika, držanja tzv. ''hir'' dijeta.
Kako se leče poremećaji ishrane?
Kao što su i uzroci ovih oboljenja kompleksni tako je i lečenje složeno i podrazumeva:
1. Psihoterapiju
2. Porodičnu terapiju
3. Psihoporodičnu dijetoterapiju
4. Promenu ponašanja
5. Lekove
Lečenje se može sprovoditi ambulantno (pojedinačno ili grupno) ili u bolnici. Hospitalizacija je neophodna kod osoba koje su izgubile 25% i više, od svoje telesne težine. Cilj lečenja je da se postigne psihički oporavak, adekvatno reaguje na glad i sitost i ispoljavanje emocija. U lečenju treba da učestvuje psihijatar, dijetetičar i medicinska sestra.
U svetu se sve češće koristi nov metod u lečenju anoreksije, pod nazivom Mandometar. Ovaj metod se već godinama primenjuje u Švedskoj, Holandiji i Americi u lečenju različitih poremećaja ishrane (najviše anoreksije). Ne zahteva upotrebu medikamenata. Terapija kombinuje primenu fidbek metode, tretman toplotom, socijalnu interakciju i ograničavanje fizičke aktivnosti. Zašto baš ovakva kombinacija? Depresija je čest simptom kod ljudi koji pate od anoreksije. Pobornici ovog oblika lečenja smatraju da je ona direktna posledica izgladnjivanja, hipotermije (pada telesne temperature), forsiranja fizičkih aktivnosti (vežbanje "do besvesti" da bi se smršalo) i osiromašenog društvenog života. Zbog toga i terapija - koja poremećaje ishrane shvata kao mentalno oboljenje - cilja baš na ove simptome.
Zbog depresije, ne dolazi do normalnog sintetisanja odredenih supstanci u mozgu, a nivo L-triptofana je, takode, smanjen. Upotreba preparata ove aminokiseline zabranjena je jos 1989. godine, ali nje ima u bananama, sušenim urmama, mleku, domaćem siru, mesu, ribi, ćuretini i kikirikiju. Medutim, i pored primene svih farmaceutskih dostignuca, akcenat je i dalje na psihoterapeutskom tretmanu i potrazi za bazičnim problemom koji je inicirao pojavu oboljenja.
Da rezimiramo, najveći problem leži u činjenici da je pažnja obolele osobe apsolutno usmerena na kontrolu sopstvenog nagona za ishranom i propratnih aktivnosti kojima se maskiraju očekivane posledice ovakvog ponašanja (npr. okolina očekuje da vidi posledičnu fizičku slabost, a anoreksična osoba je maskira hiperaktivnošću i sl) . Dakle, cilj delovanja psihoterapije bazira se na defokusiranju pažnje sa ovog problema i usmeravanju iste na nešto drugo. S obzirom da se pojedinac, zaokupljen ovom problematikom, "zatvara" u svoj svet jer se njegova interesovanja više ne podudaraju sa interesovanjima njegovih vršnjaka, socijalizacija, informisanost i razumevanje od strane okoline, od neprocenjive su važnosti za lečenje ove kompleksne bolesti.
Bazični problem u anoreksiji je, najčešće, konflikt na relaciji majka-ćerka. Naime, radi se o tome da devojka, obolela od anoreksije, delujući autodestruktivno, u stvari pokušava da naudi majci, odnosno da kontroliše majku. Osim ovog problema, u osnovi može biti bilo koji nerešeni konflikt, tako da je delovanje usmereno na objekat koji je loše doživljen i putem ideje da se tom objektu radi nešto loše, narušava se sopstveno fizičko i psihičko zdravlje.
Kakav je pristup lečenju obolelih od anoreksije? Do kakvih ste zaključaka došli tokom svog dosadašnjeg rada?
Ono što je, definitivno, najvažnije, je MOTIVACIJA. Ipak, to, vrlo često predstavlja i najveći problem i uzrok prekasnog javljanja lekaru. Naime, obolela osoba dugo nije svesna svog problema. Ona uspeva da, kontrolišući sebe uz maksimalno angažovanje snage sopstvene volje, izdrži gotovo neizdržive stvari, uveravajući tako sebe i svoju okolinu da se oseća odlično. Trenutak kada počinje da posustaje u tome, podudara se sa trenutkom teške iscrpljenosti čitavog organizma. Najčešće se dešava da lekar opšte prakse posumnja na anoreksiju, jer ukoliko ne dođe baš do veoma teških ugrožavanja vitalnih funkcija, kada je neophodna najurgentnija medicinska pomoć, onda se oboleli javlja zbog različitih somatskih smetnji tipa: grčeva u stomaku, bola u želucu, probavnih tegoba… Osim lekara opšte prakse i ginekolozi su vrlo često oni koji prepoznaju ovaj poremećaj. Kada se, konačno, pređe na lečenje i kada se prevaziđe faza ugroženosti vitalnih funkcija, pristupa se onom delu lečenja u kom je presudna dobra koordinacija između interniste i psihijatra. U lečenje treba da bude ukljičen čitav tim ljudi. Na zapadu, u specijalizovanim ustanovama, medicinska sestra mora da provede dva sata pored obolelog, nakon jela, kako ne bi izazvao povraćanje. Dalja terapija podrazumeva tretman lekovima i psihoterapeutski tretman.
Kako izgleda jedan bolnicki dan anoreksične osobe?
Najznačajnije je adekvatno sprovođenje i dobro osmišljavanje integrativne terapije. Ona podrazumeva individualnu i nekoliko vrsta grupne psihoterapije, medikamentoznu terapiju, vežbe relaksacije, posećivanje dešavanja u gradu, sa idejom da se imitira "normalni" način života. Jako su značajne i edukativne grupe koje podrazumavaju učenje o pravilnoj ishrani, zdravom životu i drugim temama, kao i slobodno vreme koje bolesnici sami kreiraju.
Kakva je prognoza lečenja, u vašem iskustvu?
Prognoza najviše zavisi od same strukture ličnosti. Što je struktura jednostavnija i lečenje je uspešnije. Ako već postoji predispozicija za neki psihički poremećaj, time se i lečenje komplikuje. Zatim, prognoza zavisi i od uzroka nastanka. Ako je posredi anoreksija uzrokovana stresom, lečenje će biti jednostavnije, kada se prevaziđe postojeći problem. Mnogo je komplikovanije lečiti ovaj poremećaj ukoliko je nastao bez nekog vidljivog povoda.
Ukoliko postoji dobra komunikacija na relaciji terapeut-porodica-oboleli, do zalečenja može doći za par meseci. Veoma je značajna i podrška okoline, pre svega prijatelja i partnera. Ono što je problem jeste to što mnogi od ovih uslova, najčešće nisu ispunjeni, tako da se period lečenja prolongira.
Kako se postaviti kada neko iz naše okoline oboli od anoreksije?
važno je da i porodica razume ovaj poremećaj. Besumučno prisiljavanje nekog da jede ne može uroditi plodom Sa obolelom osobom treba da razgovara neko ko joj je najbliži u ime svih ukućana. Treba obroke pretvoriti u ritual, uz lepo postavljen i aranžiran sto, uz prisustvo svih ukućana, uvek u isto vreme i sa jasno određenom porcijom na tanjiru, bez naknadnog dosipanja. Sve ovo je samo jedna u nizu stvari koju je neophodno da okolina odradi, ali sve to uz konsultacije sa psihijatrom.
Koje ustanove se u Beogradu bave poremećajima ishrane?
To je, prevashodno, KBC Dragiša Mišović, zatim i Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, a postoji i centar za psihoterapiju koji se uspešno bavi ovim oboljenjima.
Dr Svetislav Milojevićem, psihijatar u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj.
“ADONIS” KOMPLEKS
Muškarci sa mišićnom dismorfijom imaju iskrivljenu sliku o telu, a ta slika je zapanjujuće slična onoj koju imaju žene (i neki muškarci) sa anoreksijom. Neki mišićnu dismorfiju nazivaju „velikoreksija“, ili „obrnuta anoreksija“. Ljudi koji pate od anoreksije misle da su debeli, a u stvari su mršavi. Ljudi sa mišićnom dismorfijom stide se svog slabašnog tela, a zapravo su ogromni. Nedavno je urađena studija koja ovo ilustruje. Anketirana su 24 mladića sa sindromom mišićne dismorfije i 30 mladića koji ne boluju od toga (svi ispitanici redovno posećuju teretane), zatim 25 studenata sa anoreksijom i bulimijom i 25 studenata koji ne pate od poremećaja u ishrani. Upoređujući rezultate ankete, očigledno je da muškarci sa mišićnom dismorfijom i anoreksični studenti pokazuju sličan nivo patologije. Imaju istu potrebu za svakodnevnim vežbanjem, stide se svog tela, osećaju se debelo, ne vole svoje telo i često je slučaj da su celog života imali problema sa anksioznošću i depresijom. S druge strane, odgovori ispitanika koji nemaju mišićnu dismorfiju slični su odgovorima koji su dali obični studenti. Drugim rečima, muškarci sa mišićnom dismorfijom podjednako pate kao i muškarci sa anoreksijom.
Muškarci sa mišićnom dismorfijom, kao i oni sa anoreksijom, često uništavaju svoje telo. Kompulsivno se bave fizičkim aktivnostima uprkos bolovima i povredama ili drže niskokalorijske, proteinske dijete premda stalno osećaju glad. Mnogi uzimaju rizične anaboličke steroide i slične stvari kako bi napumpali mišiće, a sve zbog toga što misle da ne izgledaju dovoljno dobro.
Stvari nisu crno-bele i da ne možemo apsolutnog krivca tražiti u svetu mode, pokazao nam je i razgovor sa Markom Nikolićem, direktorom jedne od naših najpoznatijih i najuspešnijih modnih agencija, agencije "Fox Fashion".
Da li ste se i koliko često tokom svog rada susretali sa problemom anoreksije?
Modna industrija u svetu diktira trend mršavosti, tako da je neophodno da se i ljudi koji se u našoj zemlji bave modelingom, pridržavaju toga. Mi, iz agencije "Fox Fashion", se trudimo da biramo one devojke koje su konstitucionalno mršave. Dakle one koje su po svojoj prirodi vitkije i nemaju sklonosti ka gojenju. To je sigurno jedan od osnovnih razloga što nismo imali problema sa anoreksijom kod naših modela. Mislim da se ovaj problem, najčešće, javlja kod devojaka koje se lako goje, a žele da se bave manekenstvom. One su, vrlo često, spremne da se pridržavaju vrlo rigoroznih dijeta, kako bi smanjile svoju telesnu težinu, što ih lako može "odvući" u bolest.
Na koji način se trudite da delujete preventivno na nastanak ovog poremećaja?
Kako iz krajnje humanih razloga, tako i iz profesionalnih, trudimo se da preveniramo nastanak ove bolesti među devojkama koje rade za našu agenciju. Ni jednoj agenciji nije cilj da se ovaj problem pojavi u redovima njenih manekena, jer će je to dovesti na loš glas i jako negativno uticati na njenu reputaciju. Osim što nikada ne tražimo da devojka ekstremno smrša (varijacije u težini su najčešće samo 1-2kg), trudimo se da ako primetimo neki veći, nagli, gubitak kilograma, o tome obavestimo porodicu i zajednički se potrudimo da sprečimo eventualni početak bolesti.
Čak smo imali ideju edukacije učenika u školama, jer smatram da je dobar način prevencije i ako uspemo da njihove predstave o manekenima i foto-modelima, zamenimo realnom slikom istih. Ono što je, takođe, jako interesantno je i to da je procenat anoreksičnih osoba mnogo manji među manekenima, nego u opštoj populaciji, što je svakako, uzrokovano dobrim metodama prevencije u modnim kućama. Ono što je problem jeste identifikacija devojaka sa osobama iz sveta mode, kojima je izgled deo posla i koje su, često, genetski predodređene da se teško goje.
Zašto je potrebno da manekenke budu toliko mršave?
I u tome, kao i u svemu drugom, postoje različiti trendovi. Sredinom devedesetih je počeo da se pojavljuje tzv "heroin look". Sada zahtevi za mršavošću nisu toliko izraženi.Objašnjenja ovakvih zahteva su različita, ali najčešće se radi o tome da sa par slojeva odeće, mršava osoba neće izgledati "glomazno". A donekle je zahtev tržišta da one uspeju da se spakuju u određene konfekcijske brojeve. Manekenke kod nas nisu tako drastačno mršave i naši kriterijumi nisu tako rigorozni popot kriterijuma koji postoje na primer u Njujorku ili Parizu. Treba napomenuti da postoji dosta veliki broj devojaka koje ne rade revije već se pojavljuju u različitim tipovima reklama. Za njih čak nije ni poželjno da budu naglašeno mršave.
Mišljenja sam da ženama u našoj zemlji nije ideal postizanje ekstremne mršavosti, donekle, i iz razloga što i muškarci kod nas ipak više cene žene sa oblinama. Mi se trudimo da delujemo i preventivno i edukativno, ali nadasve, da obavljamo svoj posao maksimalno odgovorno i profesionalno.
Skinuto sa sajta:
Sajt
